Bračni par Đevad (45) i Elizabeta(30) Saiti u nikšićkom naselju „Budo Tomović“ žive u izuzetno lošim uslovima, staroj baraci izgrađenoj, od dasaka i kartona, koja samo što se ne uruši. Kako su kazali, iako imaju crnogorsko državljanstvo, a Đevad je rođen u Nikšiću, ni jedno pravo iz oblasti socijalne zaštite ne mogu već godinama da ostvare.
– U Centru za socijalni rad, kojem sam se bezbroj puta obraćao, kažu da nemam pravo na materijalno obezbjeđenje porodice, ali mi niko ne objašnjava zbog čega. Samo kažu, nijesi bolestan i radno si sposoban. I ja to znam, ali posla za mene nigdje nema. Zimus sam im tražio kratkoročnu pomoć i odobrili su mi nevjerovatnih deset eura, ogorčen je Saiti.
Na rješenje Centra o toj novčanoj pomoći, kako je istakao, uložio je žalbu, ali mu je odgovoreno da ustanova nije u mogućnosti da pomogne sa više sredstava.
– I to sam podigao, ali da bih supruzi koja je tada bila bolesna kupio ljekove. Uzalud im govorim da sam na evidenciji Biroa rada već dvadeset godina, i da i tamo često odlazim i tražim neki posao. Ne znam šta više da radim, kome da se obratim. Ne možemo više ovako jer se hranimo iz kontejnera i da nije toga ove zime bismo umrli od gladi, kazao je on.
Devedesetih godina radio je u Željezari, a potom je za boljim životom kao i većina njegovih sunarodnika otišao u inostranstvo, u Švajcarsku, gdje je proveo dvanest godina. Međutim, nada da će se tamo stalno nastaniti nestala je jer su deportovani, a u rodnom gradu jedino što ga je čekalo je trošna baraka naslijeđena od oca. Prošle godine bio je angažovan tri mjeseca u projekat Javnih radova na čišćenju gradskih ulica i, ističe Saiti, to je jedino zaposlenje koje je imao, a koje je kratko trajalo.
– Ne znam u čemu je problem i zbog čega smo nas dvoje izopšteni. Sposoban sam i želim da radim, i zaista ne mogu više da ustajem svako jutro sa nadom da ću možda u nekoj kanti za otpatke pronaći komad hljeba za sebe i suprugu, kaže Saiti.
U baraci žive samo u jednoj prostoriji, čiji plafon već odavno propušta kišu. Bore se, kazao je Saiti, da kolio-toliko održavaju higijenu što je u postojećim okolnostima i nemoguće.
– Nemamo čak ni vodu, već je Elizabeta i ja donosimo u posudama od komšija. Da bismo preživjeli sakupljamo sekundarne sirovine, ali nas u Nikšiću zaista ima previše koji obilazmo kontejnere, pa ni od toga nema koristi. Na koja god vrata zakucam kažu imamo dosta radnika, ne treba nam više, ili ne možemo nikako da ti pomognemo. Zar je to moguće da u rodnoj državi nemam nikakva prava, zapitao se Saiti.B.B.